Ne postoje glupa pitanja. Suvišna, predvidljiva, nametljiva? O, da.

‘I, kak ti je prošel godišnji?’ mora da je prva stvar koju čuješ kad se vratiš na posel. Od svake proklete osobe koju makar iz viđenja znaš. Dojde mi da napišem sastavak ko nekad u osnovnoj i pošaljem svima na službeni e-mail. Di si bil? –Nigde. Kaj si radil? –Niš.

Mislim, pitanje je s razlogom jedan od najvećih hitova kad je ćaskanje na dnevnom redu –neutralno je, otvoreno kak za kraće, tak i za dulje odgovore koji se onda mogu proširiti u jedan lijepi opušteni razgovor. Sve to, naravno, ak nisi društveno zakinut. Ak slučajno jesi društveno zakinut, onda odgovaraš s ‘Dost dobro.’ (jer entuzijazam je za papke, a i pitanje je dooosadnoooo). I makar svake godine odlučim bit energičnija i manje negativna, zanos me drži jedno deset minuta. Ili u najboljem slučaju dok nas šef ne pošalje na team building koji uključuje nadripsihologe i konje koji nam moraju dovoljno vjerovati da nam dopuste da im dignemo nogu. Jer je to metafora za naš odnos s kolegama i učenicima. Iako sam prilično sigurna da ne budem u skorije vrijeme hodala po školi, gladila ljude po glavi i hvatala ih za gležnjeve. A mislim i da bi to moglo bit protuzakonito.

Ak si društveno zakinut, a trudiš se ne bit, onda ti se nekak učini da je bolje pitati kolegicu dok stojite kraj švedskog stola nakon jutarnjeg sastanka jel planira imati djecu. Jer, eto, zakaj ne. BAAAAM, bič. A tek je ponedjeljak i nije ni jedanaest otkucalo. Većina ljudi bi to smatrala intimnim pitanjem. Pitanjem koje možda možeš postaviti bliskom prijatelju, a nikak ne nekome koga jedva znaš. Ne i ja očigledno. Najtužniji dio priče je kaj u takvim situacijama stvarno ne pokušavam bit nametljivo zabadalo – meni takve gluposti same od sebe dođu. Pokazujem interes, ne? Ženskoj je malo neugodno, malo se meškolji i promrmlja nekaj u stilu ‘ak se dogodi, dogodi’, a onda je, fala bogu, već i kraj pauze.

Kao i svi prijašnji, i ovaj moj komunikacijski uspjeh ima neku logiku iza sebe – jedna od kolegica je dovela bebu sa sobom, pričalo se o tome kak je učiteljima teško ak nemaju familiju da im uskoči jer vrtići ne rade navečer, pila sam tek prvu kavu tog dana. A možda imam PTSP od zadnjeg u nizu incidenta  koji počinju s ‘Jel te mogu nekaj pitati?’, a ovaj je put bilo: ‘A kolko si ti već u braku?’. Pravih se pametna (sad budem ja to srezala u korijenu!) pa odgovaram ‘Četiri godine, i ne nisam trudna.’ Al kopito. Pitačica se ne da smesti pa pita logično ‘Zakaj?’, a ja (uza svo iskustvo) ostajem malo zatečena pa velim ‘Ne žuri nam se.’ Ali to nije sve jer ‘kolko godina imam’ i iako vidim kam to ide, iscrpljeno odvraćam ’30’ i tu je napokon kraj jer ‘i kaj stvarno misliš da imaš vremena?’. E tu sam već moker po noći i nastavljam čupati drač kraj plota sretna kaj nema motike u blizini.

Drugo najpopularnije pitanje ljeta bilo je ‘I, kak je život u Barceloni?’ koje bi, prije nego kaj bih stigla razmisliti i odgovoriti, bilo dopunjeno s nečim u stilu ‘(Ma kaj opće pitam,) Sigurno bolje.’ Kaj na tak neke odgovoriti? Ak velim ‘Je.’, zvučim bahato. ’ Ak velim ‘Ne.’, riskiram da me optuže da lažem. Na kraju bih kratko odgovorila s ‘Drugačije je.’ Nije Barcelona sam po sebi bolja ili lošija od bilokojeg drugog mjesta. Ima ljudi kojima se ni najmanje ne sviđa, kao i onih kojima je okej, al nikad tu ne bi mogli živjeti. Vlaga je konstantna muka, kvaliteta vode je loša, morete zaboraviti na četiri normalna (kontinentalna) godišnja doba. Meni ipak ima (očigledno) više pozitivnih strana. Zato sam i tu. Ne ko gastarbajter, trbuhom za kruhom (makar mi se sve čini da bi u Hrvatskoj bila sad nezaposlena). Ne budem uštedila stohiljadaeura u 3 godine pa se vratila privatnim avionom i ujahala na slonu ukrašenom smaragdima u Oroslavje. Jebiga. Nije ovo Njemačka.

A di sam ja bila tijekom svog ljetnog odmora, pitate? U autobusu.  Kad imate familiju i prijatelje strateški raspodijeljene na pet mjesta u dvije susjedne države, onda se vaših mjesec i pol svode na cijelonoćne neuspješne pokušaje da zaspite na sjedalima koja čak niti za ovak male ljude nisu (u Barceloni sam viša od prosjeka, ha!), ‘vruće mi je-smrznućuse’, svjesne napore da ne povratite i strah od smrti. Ostatak je vezan uz zahode: stajanje u redovima za pišanje usred noći, pišanje na dah, fala-ti-bože-kaj-nije-bil/bože-zašto-me-kažnjavaš čučavac (ko god tvrdi da je čučavac najhigijenskija opcija je teška budaletina koja o životu zna manje od onog malog kovrčavog u Igri prijestolja), suzdržavanje od toga da se upišate prije rečenog zahoda u slučaju da 1) nije bilo pauze više od 2 sata jer a) (nekim čudom) kasnimo pa treba nagaziti ili b) na granici je gužva jer ‘izađite van, otplešite sirtaki, otpjevajte himnu, okopajte njivu, priložite rodni list i bankovni izvadak, otrčite 10 kruga oko kućice, opišite u 700 riječi ili manje zakaj hoćete uć’ jer OVO JE HRVATSKA, EU.  ili 3) nemate kovanice, a u Splitu na kolodvoru nije bilo nikoga da vam razmijeni pare –  i  beskrajnu žeđ jer se bojite da ne bi morali opet pišati.

Balkanska turneja 2015  izgledala je otprilike ovak: dva dana u Zagrebu, desetak na Pelješcu, pet u Sarajevu, dva na Pelješcu, četiri u Zagorju, dva u Zagrebu, šest u Zagorju, dva u Zagrebu, sedam u Zadru i  za sam kraj: pola dana u Zagrebu. Kad bacite oko na ovu ljepotu od rasporeda, morete si zamisliti kak mi izgleda planiranje satova.

Ja sam osoba koja živi izvan svoje matične zemlje i predaje engleski jezik u školi stranih jezika.

Moj odmor je neplaćen i nakon njega mi treba odmor.

Ima li kakvih pitanja?

 

Matea Šimić 

Oglasi