Dobro jutro preko polja…

Iako sam skoro uvijek u Hrvatskoj od početka kolovoza, Zagorje si u pravilu ostavim za sam kraj. Ne samo kaj je onda ovde najljepše, nego je i cvjetanje ambrozije na najvišoj razini pa mi je nekak lakše vratiti se u Barcelonu kad sam već na rubu toga da si oči trljanjem naguram dublje u lubanju.

A čemu se najviše veselim kad dolazim u Oroslavje?

Spavanju.

I kaj me onda dočeka prvo jutro?

Budim se. Ne pada mi na pamet probuditi se jer spavam u svom najdražem i najudobnijem krevetu talijanskog proizvođača namještaja MEBLO* i nikam ne moram i niš ne moram i jer se ne bih sad budila čak i da moram.

U daljini laje pas. Zvuči sentimentalno, osim kaj nije u daljini nego je dve kuće niže, a čuje se k’o da mi je u dnevnoj sobi i k’o obično se hoće razdrapiti jer mačka, žaba, poštar, cijene benzina, nije bilo Juicy-ja od jabuke. Nije rasist, laje na sve. Još si mislim kak sam i dobro prošla jer se moja ulica od jedne tihe, praktički bez-pasne zone u samo par godina ozbiljno opasila i sad ih u najbližih pet dvorišta ima sedam komada. Nijedan nije naročito pametan, svi su glasni, a za barem jednoga se brinem kaj se bu dogodilo kad sused jednom zaboravi zatvoriti lesu (op.a. dvorišnu ogradu). Najbolji prijatelj vaše djece: ogroman je, nabit, oči su mu krvave i da mu netko stavi kacigu na glavu, zgledal bi k’o Mountain iz Igre prijestolja.

Neko nekaj reže ili pili ili buši ili švasa (op.a. ne znam kak se to na hrvatskom). Uglavnom, u tijeku su neki radovi koji uključuju metal i struju i koje ne želite u pozadini dok pokušavate (ponovo) zaspati. Pogledam na sat, osam i trifrtalja (kaj je 8:45, trebalo mi je trideset godina da to zapamtim, a nisam ni sad zapravo sigurna). Da, mogla sam reći da je bilo petnaest minuta do devet, al’ nisam jer ne zvuči dovoljno ozbiljno Osam. Bilo je osam sati. U osam se ne budim čak ni radnim danom. U osam se ne budim nikad – osim ak ne moram na bus ili avion. Kasnije budem saznala da su susedi postavljali novu, automatiziranu ogradu. Čestitam. Srećom niko nije krenul kositi jer se ovde to događa isključivo po principu domino efekta. Čim jedan krene, ne prođe dugo dok se ne sjeti drugi da bi i on trebal jer nije već tri-četiri dana, a jučer je pala kiša i ‘ko bude raskrčil ovu prašumu ak’ to ostavi do sutra, pa treći i tako dalje i tako bliže. Dok ovaj zadnji završi, taman je vrijeme da onaj s početka krene ispočetka. Sigurna sam da se ovde rade i druge stvari osim košnje, al nemam dokaza.

Zvoni crkva. Nekad je zvonila nekoliko puta na dan, sad više zvoni nego kaj ne zvoni. Svakih petnaest minuta. Jednom zazvoni na četvrtinu, dvaput na pola, triput na tričetvrt. Na puni sat odzvoni onoliko puta koliko je sati i onda još u komadu barem minutu. U podne zvoni deset minuta ili dok ne oglušiš ili se onesvijestiš. Nemam apsolutno niš protiv toga da zvoni, nikad nisam imala – al’ kaj je preveč ni s kruhom nije dobro (rekla bi moja babica). Ne bih znala ni koja je poanta tolikog zvukovnog zagađenja – osim ak’ ne zvone da ljudi ne bi zaboravili da su katolici. Ili da se sjetite, ak’ već jesu zaboravili. U svakom slučaju, i psihološko mučenje je zabranjeno UN konvencijom o ljudskim pravima.

Nekaj kaj zvuči k’o moj brat koji naštimava svoju električnu gitaru (o tome ćemo pričati kasnije, bolje mu je da mi se pričinilo). Pričinilo mi se, bila je akustična.

Ulicom krstari kombi iz kojega prodaju KRUUUUMPIIIRAAAA i KUUUPUUUSAAA.

Kao prvo, ne znaju vam ljudi ovde kaj je to, nama je to zelje.

Kao drugo, vidim da je vrijeme spavanja prošlo. Diskretna poruka primljena.

 

*(nisu mi platili za reklamu)

Matea Šimić

Fotografija: Thomas Bartherote

Oglasi