Kako bi se osjećao

kad bi mogao napisati onu priču ispočetka?

Pitaš, koju priču?

Pa onu, tvoju, našu i vašu.

Mrštiš se.

Dobro, ne vašu, ne našu, nego samo tvoju.

Nevoljko mrdaš glavom, pitaš se svojim gustim obrvama, zašto

Da pišeš kad je uzaludno, da promijeniš

Možda i bi napisao, nacrtao, isklesao

Osmjeh na njenom licu, to jesenje jutro,  te izbrisao garavi voz.

Zašto voz, pitam se ja, a on mi veli

Što da pišem kad ćeš mi ti govoriti sta da pišem?

Dobro, pa mrštiš se opet, ajde de samo piši, eto dobro

Ali kakav voz?

Pa njen i moj, onaj ono jutro što dođe bez minute kašnjenja

Dok je držah za ruke svojim pogledom.

Ne znam ja za taj voz! Rekao sam ti da ponovo pišeš, a ne da izmišljaš!

Pa pišem, ne izmišljam, iznova se sjećam tog jutra, piska lokomotive i njenog sivog kaputa.

Kakvog sivog kaputa, mama nije imala sivi kaput?!

Znam sine, zato je i voz pošao, odveo nju, na to jutro,

A  ja joj više nisam držao ruke pogledom,

Zato ne pišem ispočetka.

Naida Muratović

Fotografija: Valentina Bunić

Advertisements