1. februar, 1968.

 

Jučer mi je stiglo pismo od Hazima. Slagala bih kad bi rekla da me pismo obradovalo. Moje oduševljenje i sreća je jenjavala sa svakim pročitanim slovom.

Sad mi odjednom piše kako mu se na poslu situacija promijenila. Nije ni čudo da se to desilo jer sa diplomom iz pedagogije i samo sa nekoliko položenih predmetima iz psihologije, moj Hazim, koji se sam prozvao psihologom, mi sada piše kako mora nastaviti studije iz psihologije na Univerzitetu u Zagrebu da bi zadržao posao. Sve mi to liči na jednu veliku laž. Uvijek sam prezirala činjenicu što u moru njegove slatkorječivosti i konstantnog brbljanja mi je stalno promicala pokoja istina koju je znao zapakovati kao najskupocjeniji poklon. Sada je baš sa ovim svim dodao i ukrasnu crvenu mašnu. Ne mogu sakriti svoje razočarenje njegovim ponašanjem. Nadala sam se da će ispuniti sve ono o čemu je pričao. Radovala sam se tome što je našao posao i vjerovala sam u njega i u obećanje da ćemo oboje ubrzo biti zajedno. Nije da mi se sviđala ta ideja da živim u Zagrebu ali sam i to prihvatila jer sam željela da budemo zajedno. Sada kao da su svi snovi srušeni i kao da su se svi naši planovi pretvorili u pepeo. Nisam sigurna da mu sada mogu više vjerovati na riječ.

Ne znam ni sama zašto pišem u ovaj dnevnik. U pismu mi je obećao da će doći dok riješi razliku predmeta, ali mu više ne vjerujem. Može biti da sam ja kriva što sam tako ishitreno isplanirala čitav naš život. Nisam trebala. Ispala sam naivna. I ljuta sam zbog toga. Sad mi je sinulo da pišem ovaj dnevnik jer imam potrebu da Hazimu sve saspem u lice. Nije pošteno da ode, obeća hiljadu i jednu stvar i kaže da će doći i da ćemo nastaviti zajedno živjeti a da mi nakon toga pošalje pismo i kaže kako ni sam ne zna kad će se to desiti i da u najboljem slučaju se vidimo u julu. Nikada nisam voljela lažove i iskreno sam mislila da Hazim nije takav. Možda i nije. Možda ga je samo zadesila takva sudbina, ali čisto sumnjam da su mu dopustili da radi sa takvom diplomom i da to odmah nisu primijetili. Trebao mi je odmah priznati kako od početka od posla nije ništa vidio i kako se mučno trudio da se upiše na studij da bi mogao da nastavi raditi. Da mi je to priznao ranije, mnogo bi mi bilo lakše. Ne znam šta sam i ja očekivala od čovjeka koji se busao u prsa da je psiholog kada diplomu nije ni imao.

Kupila me slatkorječivost. Priznajem. I sada ni sama ne znam šta da mu napišem. Pišem ovo i trese mi se ruka od bijesa. Sakrio mi je istinu ali se pitam da li je možda nakon svega zaslužio da mu ne zamjeram toliko. Uz pismo mi je poslao i knjigu poezije. Knjiga je stigla poprilično oštećena. Iako su tvrde korice u pitanju, tačno se vidi da joj fali omot. Kaže u pismu da je žurio i da nije stigao napisati posvetu. Dodao je i da zapišem datum na korice. Radujem se poklonu ali se samo pitam gdje li je pronašao poprilično novo izdanje  prijevoda sabranih djela Jesenjina i kako je ovako oštećeno stiglo u moje ruke. Mrzim što sam sumnjam u sve što on uradi. Znam da mu ne priliči ni žurba kao ni to da mi ne napiše posvetu. Ili sam samo još uvijek ljuta. Nisam sigurna kada ću mu odgovoriti na pismo. Previše sam uznemirena. Ne mogu više ni pisati…

Sana

 

Za Seida i Muzafera, Sandra je bila potpuna misterija. Ništa o njoj nisu znali. Nisu čak ni znali njeno prezime niti čime se bavi. Seida je ponekad i zabrinjavala ta njena dobrota i čudna zainteresiranost za Hazima, jednog običnog čovjeka koji je proteklih nekoliko godina sa njima zajedno radio na pijaci. Muzafer se više radovao nego se pitao otkud ta njena naklonjenost prema osobi koju je upoznala i vidjela po prvi put prije samo nekoliko dana.

Sjedili su u Sandrinom autu i obojica su bili zamišljeni. Seid je po svom starom, dobrom običaju skenirao svaki njen pokret dok je Muzafer razmišljao o tome kad će ugledati svog dobrog druga Hazima sretnog i zdravog.

” Možemo u ovaj kafić pored robne kuće”- reće Sandra.

” Naravno”- odgovorili su u isti glas obojica.

Pribojavali su se same priče sa Sandrom, jer je ona za njih dvojicu bila jedna mlada dama u čijem prisustvu su se osjećali neugodno. Obojica su se trudili da pričaju ljepše i da im se ne ukrade pokoja riječ koja možda nije pristojna.

Sjeli su za sto pored velikog prozora. Kiša je i dalje padala. Sandra je skinula svoj crveni kaput a Seid i Muzafer su uslužno skočili da se ponude da oni kaput odnesu do vješalice. Sandri je bilo simpatično na koji način njih dvojica iskazuju svoju zahvalnost.

”Vjerujte mi, nema potrebe da mi se toliko zahvaljujete. Došli smo da uz čaj proslavimo to što će vaš drug ipak dobiti zaslužen tretman u bolnici.”

”Taman posla, draga gospođice, mi vam nikada ne možemo dovoljno zahvaliti”- reće Muzafer.

”Opustite se, molim vas. Objasnila sam vam zašto sam se odlučila pomoći vašem prijatelju i drago mi je da sam uspjela u tome, naravno uz vašu pomoć.”

”Draga Sandra, pa da vas nije dragi Bog posl’o, ja i Muzafer smo mogli jedino mahat’ ušima i plakat’ pred Hazimovom bolničkom sobom.”- reće Seid.

” U pravu je Seid, ma nema šanse da bi mi mogli skupiti te pare.”

” Molim vas, razumijem i zato mi je drago da mogu da pomognem.”

” A jes’ vala Muzafere, šta si i ti navalio sad, eto nećemo više zamarat’ s tim gospođicu. Nego možemo nešto i drugo pričat’. Je’l tako?”

” Vala baš, u pravu si Seide. Gospođice, jeste i vi iz Tuzle?”

”Jesam. Majka mi je bila rodom iz Tuzle. Doduše ja nisam toliko vremena provela ovdje. Nana mi je živjela ovdje a i majka pred smrt. Ja sam se odselila kad sam počela studirati. Tek sam se vratila kad mi je majka javila da je bolesna.”

Seid i Muzafer su pomno slušali Sandru kako priča o svojoj majci. Na licima im se moglo vidjeti da ih žarko interesuje sve vezanu za Sandru.

” Meni iskreno teško pada što sam sada u Tuzli”, nastavila je Sandra, ” jer nikoga više od rodbine ovdje nemam. Znate ja sam odrasla samo sa majkom i sa nanom. Niko mi drugi nije ni trebao. Nakon što je nana umrla, ostale smo samo nas dvije. Sada nakon njene smrti, mene ne veže ništa za ovaj grad. Jedino dođem u vrijeme godišnjice njene smrti. To je to.”

” Baš mi je žao gospođice, evo ja vas razumijem, a vala i Muzafer. Nemamo ni mi nikoga.”

” Vala baš. I ja sam više i ostario i jedino ‘vako sa Seidom što se pazim jer radimo skupa. Mi smo nekako se i zbližili jer nemamo porodicu. Nemamo žene a ni djecu.”

” A Hazim?”- upita Sandra. ” Zar i on baš nikoga nema od porodice?”

” Ma ni mi ne znamo puno. Samo se sjećam, a i Muzafer isto može posvjedočiti da je prije nekoliko godina došao neki čovjek i pitao kome da se javi da plati štand.”

”Jah, i mi ga uputimo”, ubaci se Muzafer, ” da se javi ‘vamo gazdi jednom i tako je on počeo s nama zajedno raditi na pijaci.”

”Ja sam saznao od njega da nije iz Tuzle nego iz Sarajeva, ali da ni tamo nije živio odavno. Meni je još pričao da se školovao po Zagrebu i da je radio tamo, ali da mu je posao propao. Ja mu vala nisam nešto puno vjerov’o.”- dodao je Seid.

”Meni je ‘vako znao pričat’ kad ja donesem koju pivu kako je bio nekad uspješan i kako je radio u nekoj dobroj firmi, al’ kad god sam ga pit’o šta se desilo i zašto sada prodaje knjige na pijaci, uvijek mi je skret’o s teme. Nije mi vala nikad kako treba sve isprič’o.”- reće Muzafer.

”Nije ni meni. Al’ ja sam uvijek imao predosjećaj da se on zbog nečega plaho razočar’o i da mu se više nekako, tobejarabi, nije ni živilo.”

”I meni se isto činilo. Uvijek mi je bio čudan, al’ eto bio je prema nama fin. A i mi smo mu pomogli koliko smo mogli.”

Sandra ih je slušala i polako ispijala čaj. Nakon izvjesnog vremena i Seid i Muzafer su ušutili. Sve troje su gledali kroz prozor prepušteni svojim mislima. Iritantno zvono Seidovog mobitela ih trznu iz razmišljanja. Seid je zbunjeno gledao u mobitel.

” Opet zovu iz bolnice”- rekao je drhtavim glasom.

” Halo, jeste ja sam. Recite doktore, aha, jah, dobro, dobro, eto me. Polazim odmah.”

Pogledao je prvo u Muzafera pa onda u gospođicu Sandru. Oni su ga gledali sa strahom šta će im saopštiti.

”Hazim opet nije dobro. Moramo se vratiti.”

” Pa šta se sad desilo?”- upita Muzafer.

”Kaže doktor da ne bi bilo loše da neko bude uz njega. Kaže još moj Muzafere da mu je ovo možda zadnja noć.”

Seid je bio na rubu suza. Muzafer se ujeo za jezik i prekrio lice rukama. Sandra ih je u šoku posmatrala i bilo joj je čudno zašto je i nju ta vijest paralizovala.

” Hajde, ne plačite gospodine Seide, evo ja ću vas opet do bolnice odvesti. Ne brinite se.”

”Ma gospođice draga, taman sam konto da će sada biti sve dobro, kad evo, ma ne mogu da vjerujem. ”

Brzo su obukli svoje kapute i platili račun za čaj. U putu do bolnice u autu je vladao muk.

 

***

  1. april, 1968.

 

Natjerala sam se da Hazimu odgovorim na pismo koje mi je poslao u februaru. Iako ja nisam odmah odgovorila na pismo, od njega mi nije stiglo više niti jedno slovo. Poslala sam mu nekoliko redova i rekla mu kako me iznenadila njegova hladnoća i kako mi nije jasan razlog što me nije kontaktirao nakon što je vidio da ne odgovaram. Teško mi je samoj u Sarajevu. Majka me je zvala da dođem kod nje u Tuzlu. Ne znam ni sama šta da radim. O svemu sam razmišljala i o tome šta ako mi on na pisma odgovori, a ona stignu na sadašnju adresu? Ja ako odem kući i kažem majci šta imam i objasnim joj situaciju, neće mi više dati da se vratim u Sarajevo. Shvatila sam da je naša priča ionako gotova. Danima sam plakala i smišljala šta da mu napišem. Na kraju kada sam vidjela da se ne brine kako sam i zašto mu se ne javljam, shvatila sam da me više i ne voli. Nikoga ja ovdje od njegovih prijatelja nemam ni pitati za njega. U potpunom sam mraku. Imam osjećaj da mi se svijet ruši, da se naš svijet ruši, ti svi naši snovi i planovi. Danima sam se pitala kako da takva ljubav izgori za tri ili četiri mjeseca. Kako da prihvatim da se toliko promijenio? Kako da prihvatim ovo što mi se dešava?Kako da prihvatim da ne znam šta se s njim dešava? Prvo pismo sam poslala prije sedmicu dana. Odgovora još uvijek nema. Danas mu pišem drugo a i posljednje. Spakovala sam mu i knjigu poezije pa neka sevdiše koliko mu je volja. Vidi se da mu nisam važna. Nije on ni bio zaljubljen. On je mene napustio na vrlo lukav način, obećavši mi lijepu budućnost uz njega. Ne mogu podnijeti više tugu i bol koju nosim u sebi. Napisala sam mu i posvetu. Nadam se da je nikad neće zaboraviti dok je živ. Odlazim u Tuzlu. Majka me čeka.

Sana

 

Naida Muratović Avdović je rođena u Sarajevu gdje je i magistrirala engleski  jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Bavi se naučno-istraživačkim radom te piše prozu i poeziju na bosanskom i engleskom jeziku. Njeni radovi su se pojavili u H.OW. žurnalu, zbirci Međunarodnog spisateljskog programa  pri Univerzitetu u Iowi, te u zborniku radova Prve internacionalne konferencije jezičkih i književnih studija pri Alfa Univerzitetu u Beogradu. Aktivna je članica Sarajevo Writers’ Workshop-a.  Trenutno radi kao profesorica engleskog jezika.

Advertisements