Moguće je da o Janku Poliću Kamovu ne znate mnogo. Možda znate da je u pitanju hrvatski pjesnik s početka 20. stoljeća, da je umro mlad. Možda su se njegov jedini roman ‘Isušena kaljuža’ ili neka od pjesama našli na popisu vaše srednjoškolske lektire koju jeste ili niste i pročitali. Ako ste u zadnjih deset godina pristupali državnoj maturi ili polagali prijemni na nekom od filozofskih fakulteta u Hrvatskoj, zasigurno vam ‘Tragedija mozgova’, ‘Mamino srce’, ‘Ištipana hartija’ i ‘Ecce Homo’ zvuče poznato.

Razlozi što je Kamovljevo djelo dugo bilo zanemarivano i što još uvijek nije dovoljno poznat široj čitalačkoj javnosti vjerojatno ne leže samo u činjenici da je umro u dobi od  nepune 24 godine (Antun Branko Šimić je bio tek dvije godine stariji u vrijeme svoje smrti, pa je ipak postao okosnica hrvatske književnosti); Kamov je umro izvan granica domovine te je pokopan na bezimenom bolničkom groblju s ostalom sirotinjom, a za svog je života bio izrazito kontroverzna ličnost i društveni izopćenik.

Prvi hrvatski pjesnik asfalta, Kamov se okušao u svim književnim vrstama, no kao da  je stvarao njihove negacije: antidrame, antipjesme, antiromane.

Kamov je prije svega bio buntovnik i dekadent. Njegova je poezija bila sirova te je polazila od istinite prirode predmeta. Njegovo pisanje nije štedilo nikoga; gadio mu se lažan moral te je obitelj i društvo vidio kao trule i samourušavajuće tvorevine.

Izvor zgražanja (malo)građanstva, bio je metaforički prst u oko svojim kolegama suvremenicima; bio je poznat kao ‘najstrašniji pjesnik hrvatski’, a Matoš je njegov rad nazivao ‘lirikom lizanja’ i ‘poezijom pljuckanja’.

U Hrvatskoj enciklopediji o njemu kažu: “Avangardist prije avangarde, Kamov je provocirao i beskompromisno se suprotstavljao svemu dotadašnjemu. Okrenut novomu, budućem, bio je neprihvaćen i neshvaćen u svoje doba, ali je u potonjim desetljećima stekao status legende. Sklon aktivizmu, antagonizmu, nihilizmu, poricanju postojećih struktura, antiesteticizmu i oprjeci prema estetskim kanonima svojega doba – s njime u punom smislu riječi počinje hrvatska književna avangarda.”

Njegov je život možda bio kratak, no nikako dosadan. U gimnaziji je bio radikalni nacionalist, a izbačen je iz škole nakon što je pljunuo profesoru u lice. Jedan je od osnivača literarne i političke anarhističke organizacije Cefas čija je namjera bila nabaviti oružje, pokrenuti revoluciju te dinamitom dignuti u zrak čitavu Hrvatsku. Osuđen je na tri mjeseca zatvora zbog sudjelovanja u protukhuenovskim demonstracijama gdje se sprijateljio sa Stjepanom Radićem. Živio je vrlo neuredno: pio je, pušio, posjećivao bordele. Neko je vrijeme bio član putujuće glumačke družine, a radio je i kao trgovački putnik i novinar. Pred sam kraj života privukla ga je Barcelona, tada jedan od najnesigurnijh gradova u Europi, svojom industrijom, umjetnošću, nemirom i kulturnim pluralizmom.

U Barceloni je i skončao. Umro je u Hospital de la Santa Creu i Sant Pau (Bolnica Svetog križa i Svetog Pavla), spektakularno lijepoj zgradi koja je danas pod zaštitom UNESCO-a kao kulturno dobro i koji je projektirao art nouveau arhitekt Lluís Domenech i Montaner. Ona danas služi kao katalonska nacionalna knjižnica, Biblioteca de Catalunya,  a njena je čitaonica navodno soba u kojoj je Kamov umro.

Ove je godine napokon dobio statuu koja stoji u parku bolnice, zajedno sa svojim imenom. Skulptura je replika one u Rijeci te je dar Grada Rijeke Barceloni. Svečanom otkrivanju skulpture prisustvovali su gradonačelnik Rijeke Vojko Obersnel, zamjenik gradonačelnice Barcelone Gerardo Pisarello, akademski kipar Zvonimir Kamenar, počasni konzul Republike Hrvatske u Barceloni Juli Barcena, prevoditelj Kamovljevih djela Pau Sanchis i Ferrer te predstavnici Privatne fondacije Bolnice Santa Creu i Sant Pau i njihova  glavna arhitektica Monica Asenjo Romero.

Ono što me posebno razveselilo jest informacija da je njegova zbirka ‘Psovka’ prevedena na katalonski (Blasfèmia, Pau Sanchis i Ferrer). Dosta je neuobičajeno pronaći djelo prevedeno iz jednog malog jezika u drugi, a jedini drugi autor s naših prostora kojeg sam dosad pronašla u katalonskoj verziji je Danilo Kiš.

Više o Kamovu možete pročitati u odličnom tekstu objavljenom uz stogodišnjicu njegove smrti ‘Pobunjenik s razlogom’.

U nastavku donosimo original i prijevod ‘Pjesme suncu’.

 

CANT AL SOL

Vindrà el sol, ànima glaçada, i esbandirà els fantasmes del fred;

vindrà el déu jovencell i et donarà la flama de la seua sang;

la seua sang és càlida i les seues paraules com paraules d’un amant;

és el déu de la passió, ell, i la seua passió és pura;

la seua passió saltirona com un cabirol i és dolça com la brisa;

el xiuxiueig és seré com un perfum, i perfum és la seua paraula.

Desplaent és la teua melangia com el campaneig;

llòbrecs els teus acords com els de l’orgue;

ets tota tristesa, tota pena com la setmana santa:

al teu dolor no hi ha passió i el dolor teu és dolor del nirvana.

Perquè t’has espantat, ànima afligida – són fugaços els fantasmes del fred:

són com el fum i l’alcohol;

estàs èbria, ànima glaçada, i és desplaent la teua olor;

la teua olor és com l’olor de les tavernes i les lletanies nocturnes;

està cansada com una campana i el pensament del borratxo;

és groga com el fullam, tràgica com la tardor;

morta com la teua sang, com el cel d’hivern;

estàs del tot glaçada, tota afligida, oh llòbrega ànima meua.

Mira, ja ve el déu jovencell;

als rajos porta la sang i el seu alè és com un conte bíblic;

gràcils són els seus passos com els besos d’un matí de primavera;

càlid el seu sentiment com un migdia d’estiu vora el mar;

el déu jovencell és bo com una mare;

els seus llavis són besos i foc és el seu ull;

té les mans suaus com un nen i les carícies com una llàgrima de compassió;

el seu xiuxiueig és lleuger com la teua esperança.

Vindrà el deu jovencell i serà gran el seu triomf:

exultaràs, oh ànima llòbrega, i el teu goig serà com el primer amor;

enorme esdevindrà la teua esperança com la sement de l’home

com els meus llavis càlids cantant el cant al sol.

PJESMA SUNCU

Doći će sunce, ledena dušo, i rasplinut će sablasti mraza;

doći će mlađani bog i dat će ti plamen krvi svoje;

topla je njegova krv i riječi su njegove ko riječi ljubavnika;

bog je on strasti i čista je njegova strast;

njegova je strast poskočna ko srna i blaga ko lahor;

šapat je njegov tih ko miris, miris je njegova riječ.

Nelijepa je melanholija tvoja ko zvonjava;

turobni su akordi tvoji ko orgulje;

sva si žalosna, sva si tužna ko veliki tjedan:

nema strasti u boli tvojoj i bol je tvoja bol s nirvane.

Što si se prepala, sjetna dušo – prolazne su sablasti mraza:

one su ko dim i alkohol;

pijana si, ledena dušo, i nelijepa je zduha tvoja;

zduha je tvoja ko zduha krčmi i litanija večernja;

ona je umorna ko zvono i misao pijanice;

žuta je ko lišće, tragična ko jesen;

mrtva je ko krv tvoja, ko zimsko nebo;

sva si ledena, sva si sjetna, o turobna dušo moja.

Gle, dolazi mlađani bog;

u zrakama donosi krv i dah je njegov ko priča biblijska;

ljupki su njegovi koraci ko poljupci proljetnoga jutra;

toplo je njegovo čuvstvo ko ljetno podne na žalu morskom;

dobar je mlađani bog ko majka;

njegove su usne cjelovi i vatra je njegovo oko;

mekane su ruke njegove ko dijete i milovanja su ko suza sućuti;

lak je šapat njegov ko nada tvoja.

Doći će mlađani bog i velik će biti njegov trijumf;

klicat ćeš, turobna dušo, i klicaj će tvoj biti ko prva ljubav;

ogromna će postati nada tvoja ko sjeme ljudsko,

ko tople usne moje, što pjevaju  pjesmu suncu.