Nije društveno prihvatljivo žaliti se ak imaš posel. Delaš puno preveč? Barem delaš. Ne plaćaju ti prekovremene? Barem imaš normalnu plaću. Kasni ti plaća? Drugima kasni po 6 mjeseci. Ne plaćaju ti mirovinsko, zdravstveno? Barem imaš posel. Atmosfera je toksična, šef te maltretira psihički, ne stigneš ni pišati, po zimi ne dela grijanje, nemreš iskoristiti ni godišnji od prošle godine?

ŠUTI. Imaš posel.

U vrijeme kad je stopa nezaposlenosti ovak visoka, kad su ljudi na rubu gladi, kad moraju odlaziti s rodne grude da bi našli posel – ne samo da je neukusno, nek i bogohulno ak nisi zahvalan kaj imaš (bilokakav) posel. Tu me baš piče u oko količina suza koja se roni za svim siromakima koji su prisiljeni napustiti svoj tisućljetni kraj. Već dugo ne živimo od vlastitite njive i stoke.

Osim par iznimaka, više nemremo bit sami sebi dovoljni, kolko god ta ideja bila privlačna. Očekivati da se nikad neš moral mrdnuti s pradedekovog dvorišća je razmaženo. Očekivati, ne – zahtjevati – da se nađe posel baš za tebe na području koje jedva broji par desetaka hiljada, u državi koja ima četiri milijuna je – naivno. Slobodna trgovina, slobodni protok ljudi. Teorija evolucije.

Pa ipak, kak sam starija, sve mi je jasnije kak se ljudi nađu u situaciji u kojoj su praktički robovi – doslovno nemaju drugu opciju, a imaju decu i familiju koje moraju uzdržavati, dugove, ozbiljne bolesti.

Međutim, kaj je sa svima onima koji jednostavno ne vide da druge opcije postoje jer ih je preveč strah, jer je zlo na koje si navikel bolje od onog nepoznatog?

Dal taj famozni ‘kmetovski mentalitet’ stvarno postoji? Šuti. Trpi. Muči? Ja si se nekak mislim da postoji. Puno sam ga puta primjetila doma kod ljudi i srdilo me i žestila sam se ‘pa kak morete’. A onda sam primjetila simptome i na sebi. Moreš ti curu iz njenog kraja, ali.

I kaj sad? Probala sam si to nekak raščlaniti, napraviti reviziju svih svojih zaposlenja.

(Da, pamtim ko slon.)

Prvi ‘pravi’ posel (u struci) sam našla još dok sam studirala. U pitanju je bil vrtić/škola jezika u Zagrebu s četerdesetak godina postojanja, znači nije u pitanju bilo nekaj kaj je neko jučer u svojoj garaži otprl, a da engleski ni ne zna. Kak to često biva, našla sam ih prek oglasa u Studentskom servisu. Sad se ni ne zmislim kolko su me plaćali, al nije bilo više od petnaest kuna, a s obzirom na malu količinu sati koje sam dobila, bil je to kikiriki-džeparac. Nije mi bilo važno jer su mi trebali novci, jer mi je bilo drago kaj imam priliku predavati engleski – i jer sam bila zahvalna kaj mi je neko tak neiskusnoj dal posel. Danas znam da takvi biznisi zahvalnost ne zaslužuju – oni ciljano traže neiskusne studente, baš zato da bi ih mogli manje plaćati i modelirati (čitaj: maltretirati) kak njima paše.

Razgovor sam obavila sa srednjovječnom vlasnicom škole i nešto mlađom mentoricom koja radi tam već godinama. Obadvije uber-simpatične, ispričale mi nadugo i naširoko koje su vrijednosti škole, kak je atmosfera divna za raditi, svi se podupiru, pjevaju ‘kumbaja’ i pletu si međusobno pletenice. Baš sam imala sreće, mislim si – mentorica je draga, sve mi pokaže, sve mi objasni. Ak ikad ikaj zatrebaš, samo reci. Ak ti uleti koji ispit il se razboliš – nema problema. To je druga crvena zastavica upozorenja. Gde god ti se tak pretrgnu objasniti kak su divni – nisu.

I tak ja krenem u prve radne pobjede. Imam sate u vrtiću u Dugom selu i Maksimiru: pravila je hiljadu i sve mora bit tip-top (bez obzira kaj im praktički volontiram): svaka grupa ima listu, decu treba prozvati i pokupiti, poslije ih vratiti, nikad ne završiti s bojanjem (da ne bi starci pomislili da niš drugo ne delamo), ak neki starci nisu platili zadnju ratu – to se dete ne kupi. Da, dobro ste pročitali: deset klinaca od pet godina ide na engleski, i ti ideš s njima uvijek – al danas nemreš jer si dužan školi.

Par mjeseci kasnije. Ja za vikend u Zagorju i u nedjelju me uhvati temperatura. Zovem ih odmah da im javim da sam bolesna, ne zvuče baš presretno, al ne pridajem tome puno važnosti (ak neke ne očekuješ, kak prepoznati). Neko me bu zamijenil, al trebaju listu klinaca. Svi moji materijali su u sobi u studentskom domu u Zagrebu. Po sjećanju odmah sastavljam liste i s temperaturom prek 38 idem pešice do tete da im pošaljem jer nemam internet doma (da, davno je to bilo).

Istu večer prijateljica staje kod mene prije nego kaj se vraća u Zagreb, dajem joj ključ. Ona u ponedjeljak ujutro odlazi u moju sobu, kupi sve potrebne papire i jaše prek do Dubca da ih ostavi u školi. Sve to ne zato jer sam neki posebno divan zaposlenik, nego jer mi je iskreno žal kaj sam im zakomplicirala raspored i jer hoću bit dobar član tima.

Nakon tjedan dana, zdrava, odlazim u školu po nove materijale, upute i ostalo. U prizemlju pričam s nekoliko učiteljica, ležerno, o vremenu i poljoprivredi. Odjednom čujem nadrkani glas sa štengi, vlasnica škole me pita: ‘Jel ti tak Zagorski pričaš i s našim učenicima?’ Osjećam se osramoćeno pred ljudima i nije mi jasno otkud sad to, pričam u svoje slobodno vrijeme, normalno, s naglaskom kojeg se nikad ne budem riješila (sve i da hoću), s klincima i tak pričam većinom na engleskom, a s roditeljima (ko i s tom starom vješticom svaki put dosad) na književnom – jer je takav red.

Fun fact: ženska je podrijetlom Zagorka.

Slijedi sastanak s vlasnicom i mentoricom. Više se ne smiješkaju. Kreće ribanje kak sam bila neodgovorna. Iznenađena sam jer stvarno ne znam kak sam se našla u toj situaciji; kolko znam, napravila sam sve po pravilima i najbolje kak sam mogla. Čekam da završe, ne upadam u riječ, i pristojno, uz dosta ispričavanja, objašnjavam da mi stvarno nije bila namjera zaj**ti. Ko da zidu govorim, jezikova juha se nastavlja, za kaznu mi oduzimaju Maksimir. Kaznu. I, kao, nema rasprave. Ko glupača se opet ispričavam, ne bum više nikad (kaj, bila bolesna?), nemojte mi zeti tu grupu, fakat volim te klince i trebaju mi pare. Pokušavam držati svoje, al vidim da nema nema smisla. Tu već imam suze u očima, al ušutim – nem se valjda sa šeficom svađala.

‘Kaj se sad duriš?’

Znači, na to se svodi. Curka od 22 godine – otirač. Ak se usudiš proturječiti, bezobrazna si. Ak šutiš, duriš se. Duriš?! Kakav je to uopće razgovor u jednom profesionalnom okruženju?

Taj sam dan izašla iz ureda s odlukom da odlazim prvom prilikom. Nekoliko tjedana kasnije sam dobila vodene kozice. (Fala klinci.) Zovem mentoricu, veli nek se javim kad ozdravim.

To je bilo zadnje kaj smo se ikad čule.

E, taj dio možda i JE bil neodgovoran. Al ljudi su se skloni ponašati onak kak se od njih očekuje.

#DjecaUčeOnoŠtoDoživljavaju

(Nastavlja se…)