Ak nisi zahvalan kaj imaš posel, taj je prijestup ravan tuženju kak imaš (pre)velike sise (‘Daj čkomi, druge ženske plaćaju za silikone’) ili komentiranju kak i ti imaš celulit/naslage, a inače si suh ko komad drijeva (il te tretiraju ko da si bedast ‘daj pogle moje, to se zove salo’ il misle da ih zajebavaš i na nos mečeš svoju zavidnu figuru). Zbunjujuće s obzirom da je baš žaljenje općenarodni sport.

Nakon incidentnog prvog posla, prošla sam i razdoblje koje manje-više svi prođemo (najčešće u ranim dvadesetima, a nekima ostane trajno stanje) koje moja majka zove ‘iščeš posel, moliš boga da ga ne najdeš’.

Onda sam skužila da se nemre bez penez živeti. Poslala sam životopise u valjda svaku školu u Zagorju, odgovor većnom nisam nikad dobila. Balkancima zgleda religija zabranuje odgovarat na (elektronsku) poštu, ali o tom u nekom sljedećem tekstu. Znate kak to već ide: il ne trebaju nikoga il objave natječaj, a već su nekome dali posel. I jedna moja dobra prijateljca upravo prolazi kroz to – magistra, najbolja na godini, a evo je na sezoni dela na jednom otoku u Studencu, šest dana u tjednu, u smjeni je s trudnicom, a do posla mora svaki dan stopirati. Meni se u jednom trenutku posrećilo, u Kumrovcu su trebali nekoga kaj bi se reklo ‘jučer’ i ja uletila na obostrano zadovoljstvo. Na godinu tam nemam prigovora, makar sam pred kraj zamjene već počela uviđati kak neke stvar funkcioniraju u državnim školama zbog kojih sam slutila da ne bi dugo zdržala u tom poslu.

A kakvu sam ja sliku o poslu opće mogla stvoriti? Od malih nogu sam se naslušala o šefovima koji se deru na zaposlenke, skidaju od plaće za (nekad čak imagnarne) greške, prijetnjama otkazom, radu od jutra do sutra za iste peneze, godišnjima koje nikak da iskoriste. Svi ti ljudi rade za vlastelu koja ih tretira ko kmetove i većni je nedosanjani san zaposliti se u državnoj firmi. Svi znamo tu bajku za odrasle: nemreš dobit otkaz, plaćeni godišnji, bolovanje i prekovremeni, prijevoz, božićnice i ostale blagdanice i regresi (kaj god to bilo), a ak imaš sreće, možda te dopadne neka pozicija na kojoj budeš vrijeme provodil na fejzbuku i skidal lijepe slikice mačaka i cvijeća do (prijevremene) penzije.

Kad odrasteš na takvim pričama za laku noć, nije ni čudo da te sam pojam ‘šefa’ frazira i dugo mi je bilo najdraže da šefa ni ne čujem ni ne vidim. U idealnim okolnostma: ja obavljam svoj posel najbolje kaj mogu, a za uzvrat očekujem redovitu plaću ,a da on/a dostavlja informacije, materijale i upute jasno i na vrijeme – najbolje prek mejla. Vuk sit i koza cijela.

Al idealnog, naravno, nema. Imala sam tak divne šefove, al bizns nije išel i te zadnje dvije plaće nikad nem vidla. A kaj sad, ideš dalje. Na drugi kraj Europe.

U Barceloni biznis učenja engleskog jezika cvjeta – na televiziji je sve sinkronzirano i malo ko uopće ima osnove pa je potražnja ogromna, a najbolje od svega – ljudi si mogu priuštiti. Academias (škole jezika) niču ko gljive poslije kiše jer se tu dobre pare okreću, a morete si samo zamislti kakva je onda razina kvalitete i etike u mnogima. U većini škola stalni ugovori ne postoje i najbolje čemu se moreš nadati je ugovor u kojem ti garantiraju da te budu opet zaposlili najesen. Znači, svako si ljeto na prisilnom, neplaćenom godišnjem. Najčešće su te škole otvorili ljudi koji pojma nemaju o obrazovanju (ili makar engleskom), al ih to ne sprečava imaju svoje fiksne ideje i zahtjeve. Pa onda ovisi o tome u koju si pornul – plaćaju te manje od prosjeka jer ti na ugovor napišu da si pomoćni učitelj, nemaš ni knjige ni dodatne materijale nego sve moraš sam tražiti, planirati i kopirati, plaćaju te po odrađenom satu pa ti plaća od mjeseca do mjeseca varira, dio plaće dobivaš u kovertama, po zakonu su dužni ti u lipnju isplatiti jednu punu plaću za koju te hvataju u hodniku između dvije grupe da ti vele da ju budu uplatili, al da očekuju da im te peneze vrneš. I tako dalje i tako bliže i niš te ne čudi jer ti to sve djeluje normalno.

Prvi korak ka radničkom ozdravljenju je otarasiti se osjećaja zahvalnosti kaj ti je neko dal posel. Ak sam ja pouzdan i kvalitetan radnik, onda je firma ta koja treba biti zahvalna kaj ima mene.

U zadnje tri godine malo po malo nadolazim na to. Prva škola za koju sam tu delala je bila raspašoj neorganiziranosti, a i plaća je bila niska – al sve bi to Mujo pretrpel (jer su mu prvi dali posel) da je direktor studija bil korektan. Ovaj to nije bil.  Bil je pajac koji se mjesecima predstavljal ko ležeran frajer, prijatelj svima, da bi (kak je godina napredovala) počel pucati pod pritiskom i liječiti svoje frustracije na učiteljima. Jedan je dal otkaz, drugi se nikad nije vrnul nakon kaj je hitno, s aerodroma tražil par slobodnih dana da ode videti mamu na samrti, a ko odgovor je dobil ‘Del si me u nezgodnu situaciju, kaj mi nisi to ranije mogel javiti’, treću kolegicu (odličnu zaposlenicu!) je stalno neke kljuval tolko da ga se bojala i izbjegavala ga do kraja godine. Kad ti se čovek unosi u facu i dere ‘Jel ti shvaćaš da sam ja tebi šef?’ i traži te da potvrdiš da si toga svjestan – moreš bit ispočetka zbunjen ili prestrašen, al onaj trajni osjećaj kaj dojde nakon toga je osjećaj sažaljenja. Ak moraš zahtjevati poštovanje, nikad ga neš dobil.

A uostalom, niko nema vremena za takve gluposti.

Jel stvarno mora dojti do toga da te godinama tretiraju ko npr. one sirote žene kaj delaju za tvrtku Boso prije nego kad (možda) veliš ‘Ma znaš kaj – marš’?

Jednog od onih zagorskih vlastelina s početka priče su na kraju upucali. Prošlo je dosta godina od toga. Čovek je srećom preživel, a pojma nemam kaj se dogodilo s njegovim jadnim radnikom. Pa si mislim… Ke mi stvarno nemremo najti neku sredinu između ‘Otirača’ i ‘Privremene Neuračunljvosti’?

A kaj ak ti ni nije loše nego samo hoćeš neke… Pssssst… Bolje?

HOROR.

 

Advertisements