U listopadu sam svako malo dobivala poruku ili poziv od zabrinutih prijatelja i članova familije koje je zanimalo kak sam i jel rat već počel. Španjolska nije napala, ne čitajte hrvatske portale preveč i ne vjerujte da je baš sve tak dramatično kak se čini kad vidiš snimku ili fotografiju s neke demonstracije. Osim kaj skoro svaki dan čujem helikopter kak nadlijeće grad, sve je normalno. Ili barem “normalno”.

“Ne to sranje opet.”

To mi je bila prva reakcija još 2014. Nakon prvih par kaotičnih mjeseci post-preseljenja, počela sam dolaziti k sebi. Nakon kaj sam se oddurila zbog činjenice da tu sad ima navodno još nekakvi dodatni jezik kojeg bum isto morala naučiti – počela sam primjećivati da Katalonci gotovo svaku subotu protestiraju na jednom od glavnih trgova i traže nezavisnost, odnosno pravo na referendum.

Očekivano,  bila sam oduševljena.  Kaj čovek stvarno nemre pobeći od vječnih pitanja o nacionalnosti, jeziku i odvajanjima?

Osim kaj su me iritirale vlastita sudbina prema kojoj odem na drugi kraj Europe da bi slušala isto i gužve zbog kojih sam morala izbjegavati centar grada subotom, nije mi padalo na pamet miješati se. Na kraju krajeva –  njihova država, njihovo pravo da odlučuju.

Mjeseci i godine su prolazili, organiziral se i jedan (nelegalni) referendum koji je više bil istraživanje javnog mišljenja.  Zbog njega smo saznali kaj je cacerolada – izražavanje negodovanja koje se sastoji od vrlo glasnog nabijanja posuđem. Sve su to vrijeme protestirali i skupljali potpise redovito, već sam se pitala kaj im nije ponestalo ljudi, dal budu počeli hvatati turiste za rukave – a  potajno sam im se divila na ustrajnosti, iako od svega toga, naravno, ne bude niš.

Događalo se ono kaj se uvek događa – neko gura neku svoju ideju, igra se na emocije – a niko ne razmišlja i niko ne govori o stvarnim posljedicama – dal bude potencijalna samostalna Katalonija ostala u EU, kaj bude nezavisnost značila za ekonomiju, kaj se bude dogodilo s ljudima iz drugih dijelova Španjolske i Europe koji tu žive? Jedna je stvar biti druga najbogatija regija u velikoj europskoj državi. Skroz je druga priča biti uspješna mala država. Bez obzira kaj bi imali bolji start od nekad Hrvatske, nemrem si pomoći a da se ne nasmijem svaki put kad čujem: “Ak mogu Švicarska i Norveška, moremo i mi.” Je, svi smo mi Švicarska.

A onda smo se vratili s godišnjeg sredinom rujna i najenput je sve, kak bi se izrazila, ESKALIRALO.

Tjednima je katalonska vlada govorila: “Referendum se bude održal.” Na kaj je Španjolska odgovarala: “Jest kad bi se lagali.” Bude. Ne bude. Bude. Ne bude. Ak vam zvuči smiješno i djetinjasto, to je zato jer je tak i bilo.

“Referendum je osnovno ljudsko pravo.”

 “Referendum je ilegalan”.

“Referendum se bude održal bez obzira na sve.”

“Referendum se bude spriječil makar silom.”

Razgovora nije bilo, samo je svaka strana verglala svoje. I svi su bili u pravu i moralno nadmoćni, naravno. MI branimo zakon. MI smo ti koji branimo Vaša prava. U nekom trenutku mi se počelo povraćati čim bi čula democracia, derechos (prava) , libertades (slobode)  i lei (zakon).

Katalonci su svaku večer u deset lupali loncima po petnaestak minuta i moram reći da je bilo prilično emocionalno. Čak sam počela misliti – pa ak im je stvarno tak stalo, dajte im tu vražju nezavisnost.

Međutim, tek se onda počelo polako pričati o ostatku Katalonaca koji se ne bi odvajali Njih ima barem jednako, ak ne i više – i odmah su rekli da oni ne budu izlazili na referendum jer je ilegalan. A neki i puštati “Que viva España” (Živjela Španjolska) s balkona dok ovi drugi nabijaju tavicama.

Ak ti pol stanovništva ne bude glasalo o tak bitnom pitanju, koja je onda poanta? Nemrete proglasiti nezavisnost s 40ak posto, jelda?

Na kaj je katalonska vlada rekla: “Pridrži mi pivu.”

U nekom je trenutku Španjolska počela slati dodatne policijske snage u Kataloniju i pljeniti glasačke listiće i kutije, no referendum se i dalje pripremal. Kak bi rekel narod: de ima volje, ima i načina.

Jebiga, ak je dva milijuna ljudi nezadovoljno i već godinama glasno, moraš im dati pravo da se izraze. Ak referendum nije dopušten ustavom, moraš pronaći drugi način. Kak? Ne znam. Političari ste, to vam je posel – DELAJTE GA.

Niko svoj posel oddelal nije.

Dan referenduma je bil ultimativna katastrofa. Šaltali smo s jednog TV kanala na drugi i gledali kak policija gura ljude, baca ih niz stepenice, vuče za kosu. Žene, starce, ljude koji su svi do jednog bili mirni i mirno odbijali napustiti izborno mjesto.  Gledaš to i nemreš vjerovati da se tak nekaj more događati u europskoj zemlji 2017. godine.

Najbolji komentari Hrvata koje sam imala priliku pročitati na El Situaciju i entuzijazam oko nezavisnosti bili su 1) Bumo pričali za 27 godina i 2) Ajde, bar ne bude zapisano u povijesti da je i treći svjetski rat počel na Balkanu. Odo u Lidl po konzerve.

Onda je katalonski precednik Puigdemont izjavil da je narod rekel svoje (iako pol Katalonije nije glasalo): proglasili je nezavisnost, ali ju je i odmah suspendiral.

Kaj?

Upravo.

Naravno da niko s tom “ni v rit, ni mimo” situacijom nije bil zadovoljan. Španjolska se tu počela još više inatiti i zahtijevati da se Puigdemont službeno izjasni. Ak nije proglasil nezavisnost – pojeli ga budu partneri u vladi. Ak ju je ipak proglasil – Španjolska bude pokrenula neki članak iz ustava i ukinula autonomiju Kataloniji.

Malo povuci, malo potegni. Puigdemont se našel u situaciji iz koje izlaza nije bilo – proglasil je nezavisnost i omogućil 2 milijuna ljudi da budu sretni jednu večer.

Španjolska ipak nije ukinula autonomiju, ali je odmah raspustila katalonsku vladu, raspisala nove izbore sad za prosinac i uhitila hrpu dužnosnika. Neki su pobegli u Brisel, a evo Puigdemont je i danas tam.

Svako malo neki prosvjed. Za samostalnost, za uniju, protiv policijske brutalnosti, za puštanje političara iz zatvora.

Kaj se bude dalje događalo, niko nema pojma. Na samom vrhuncu cirkusa mogla se čuti riječ “izdajnici” za one koji su protiv nezavisnosti.  Da mi barem to nije poznato. Nakon svega, ljudi su ti koji su najebali, naravno. Društvo je podjeljenije no ikad i ne bude se tak brzo oporavilo. Kolega je od svojih sedmogodišnjaka načul kak pitaju: “Kaj si ti? Meni je mama Katalonka, a tata Španjolac. A kaj si ti?” Grč u želucu. Od takvih mi pitanja uvek padne mrak na oči. Ljudi, pa kaj delate? Kad jednom decu upletete, gotovo je.

Situacija:

Početak školske godine, un monton novih učenika kojima treba zapamtiti imena i lica. Namjerno naglašavam oboje – jer imam problema i s jednim i s drugim. Jednom sam se s prijateljicom od prijateljice krenula treći put upoznati na kaj me upozorila blago već iziritirana. Onda sam ju zapamtila.

Čitam ja imena, jezik mi se plete, unaprijed se ispričavam ak fulam. Jedna od tipičnih grešaka ovde je upotreba krive verzije. Puno imena ima dvije verzije, katalonsku i španjolsku: Joan i Juan, Josep i Jose, Beatriu i Beatriz, Pau i Pablo.

U razredu imam jednoga koji je ili katalonski Sergi (Serđi) ili španjolski Sergio (Serhio) i normalno, pitam ga koje je pravilno jer neću da mi se dogodi ko prošli put gde sam cijelu godinu Haroona zvala Harun (umesto Aron) i Helenu, pa – Helena (umesto Elena). Je, ovde mrze slovo H. I da, vrhunac mi je kad očekuju da im zapamtim i prezimena, a svi imaju po dva. Simpatično.

Ovaj se smije jer je tinejdžerima sve smiješno ili možda zato jer ga to stalno pitaju, ne stigne odgovoriti, jer Marc uletava s “Zove se Sergi!” Sergi/o veli da mu je svejedno.  Sljedeća dva sata ista priča. Tu smo već oko sredine oktobra, medijsko-politički circus je na vrhuncu i tu vidim o čemu se radi, a već sam pošteno iziritirana stalnim nacionalističkim šopanjem .

Sergi/o i dalje govori da more i jedno i drugo dok se Marc dere s drugog kraja razreda: “Sergi!!”

 “Dobro, e moreš zašuteti malo, valda čovek zna kak se zove.”

Smijeh.

“Kak te zovu mama i tata? Kaj ti piše na dokumentima?”

“Sergio.”

“Onda si Sergio.”

Ostatak sata je Marc bil Marko – i nije mu bilo najdraže.

Matea Šimić

Fotografija: Thomas Heyman