ima neke nostalgije u ovim zimskim jutrima kada mi se u misli ušulja neka pjesma iz osamdesetih pa je ne mogu nikako izbaciti iz glave, pa mi zebu jagodice prstiju dok polako hodam uz djecu na putu do škole. mogao bih jednostavno staviti ruke u džepove i sve bi nestalo. ali ne želim. ne želim da nestane to bockanje na vrhovima prstiju, to putovanje u dane kad sam ja bio dijete i kad su mene roditelji vodili u školu. ne pamtim detalje, ni slike, nesjećam se ulica,ni da li smo tada razgovarali ili samo u tišini hodali, ali znam da je bilo tako. ili samo umišljam. nije ni važno, stvorio sam sjećanja i stvorio sam ih stvarnim.
na rastanku poljubim cure u promrzle obraščiće, pitam što žele danas za ručak i ostavljam ih pred školom.
gledam fasade a nigdje grada.
razmišljam o sutra i znam koju god odluku donesem biti će dobra iako ću pogrešno postupiti.
treba mi nešto toplo.

 

Roberto Vodanović Čopor

Oglasi