Odskočila si prugom zglobovima zavitlana
na stanicu jednog djetinjeg sna.
Na putu prema Kindergartenu čizmice su zakolutale valove svih lokvica.
Ptičice se kupaju,
kaže mama snažna nit.
Žice su pune leta,
kaže se Umlaut, čujes kišu i glas istovremeno,
to čudno točkasto slovo zabodeno u jezik,
u korijen
ostalo je zauvijek i dan danas ga prevrćeš u vrućem kakaau.
Ljudi narančasto smeđi prolaze s gustim sirupom sljeza oko vrata
za lice im se hvata crveno smeđa kutija šarenih čokoladica,
ispod nepca i mašna od marcipana,
prvi okusi jutra koja su zalijepljena za tvoje budne oči pune kestena.
Ti ne znaš što je jesen,
od kuda bi to znala.
Napola u plaču kotrljaš poslanice niz obraze i još nisi naučila nositi prve grijehe i nisi znala za Damask
i da možeš moliti u Božjoj kući,
od kuda bi to znala.
Tvoje su čizmice tek
pretvorene u šarene krugove Lollipopa.

Nikolina Glistra Poez