Čim su se doselili, baba je predložila da se rezervni ključ čuva u plastičnoj kantici sa štipaljkama za veš. Nikad nismo došli u situaciju da se njime i poslužimo, u kući nas je bilo taman toliko da u svakom času nekoga ima unutra. A nije se ni imalo kuda otići.

Ključ je tamo i dan-danas; u kanti, ispod stola, na verandi, pred vratima kuće, na dnu mora, među šarenim plastičnim štipaljkama koje će nas sve nadživeti. Gurnula sam šaku u bockav rezervoar bivše svakodnevice. Promešala sam štipaljke, kao da igram igru sa tim ključem, neke melanholične žmurke. Dajem mu vremena da se sakrije, odlažem pronalazak, na trenutak se uplašim da ga neću naći, ubrzo odahnem kad kažiprstom dotaknem metalne zupce.

Postajem majka svaki put kad otključam bravu. Oblačim kariranu košulju i pantalone s bezbroj skrivenih zakrpa. Leva nogavica kraća je od desne. Gegam se dok hodam i njišem širokim bokovima kao da su kasne šezdesete. Skupljam obrve kad se koncentrišem. Sastavljam listu za kupovinu i stavljam je pod pepeljaru u kujni, podmećem ga ocu pred odlazak na pijacu. Poprskam kosu larisa lakom, da zamiriše na Jugoslaviju i detinjstvo, zatim skuvam kafu i izađem na verandu. Izujem papuče i podignem noge na kanticu koja među štipaljkama krije ključ. Palcem stopala podignem poklopac i on pada na pod. Nožnim prstima kopam sebi mesto, kao da na plaži zaranjam u pesak i kamenčiće, u koficu sa sakupljenim školjkama. Nekada sam mogla da ubacim obe noge, sada jedva staje jedna.

Čitam stripove i čekam babin poziv na ručak. Čekam, jer ovo je jedino mesto na kom to umem i smem. Čekam dugo i spokojno, iako iz kuhinje ne stižu mirisi i ne čuju se poklopci. Čekam, iako je već davno pao mrak i nikog budnog ovde više nema, godinama. Čekam, jer uskoro neću moći ni to.

 

Jasna Dimitrijević

 

Oglasi