”Ej… ej…”
Na izlazu iz prolaza pored parka, naziru se dvije siluete. Jedna sjedi na pločniku, šara po njemu mokrom kredom, druga usporava i skida kapuljaču od pamučne majice, pokušavajući ju ocijediti od kiše.
”Ej, da te pitam”, mala silueta je malo izdigla vrat. ”Jesi ti muško ili žensko?”
”Molim?!”  visoka silueta otresla je mokru, kratku plavu kosu i prestala na trenutak čistiti blatnjave čizme.
”Jesi ti čiko ili teta”, ponovi mala silueta, nešto tišim i znatno višim, curičastim glasom.
”Znaš šta…”, stajala je neko vrijeme gledajući dijete, zatim se opet sagela čistiti čizme, ”nije to lijepo pitati.”
”A što? Mene to stalno pitaju”, odvrati klinac, opet nešto dubljim glasom, u mraku prolaza zacakliše mu se bijeli zubi.
”Nije lijepo rugati se ljudima zbog toga kako izgledaju.” 
”Meni se sviđa kako ti izgledaš”, dječak je podigao kapu s čela, i s njome gutu guste crne kose.
Visoka djevojka je uzdahnula, izvadila iz ruksaka jaknu, stavila na glavu, i izišla iz prolaza na pljušteću kišu.  Vratila se za pola minute.
”Aaa, ajde bolje ovdje sa mnom nego na toj kiši, jes’ normalna ti, oćeš da upalu pluća dobiješ pa d’ umreš, luda si, majke mi. Dođi ovdje kod mene, mogu u dlan da ti gledam, a možemo i bezveze malo da pričamo”, opet je podigao kapu, ovaj put gurajući pramenove s lica iza ušiju. Lice mu je bilo ozareno osmijehom.
Djevojka je uzdahnula i sjela na drugi kraj izlaza iz prolaza. Skinula se u majicu, podigla koljena i na njih naslonila lice.
”Znači ipak si djevojka. Je li imaš kuću? Je li imaš muža?”
”A hoćeš ti nešto da pojedeš, je li?  Imam sendvič. Je li imaš nekog starijeg ili si sam?” Nervoza u njenom glasu bila je glasnija nego što je namjeravala.
”Sestro i ti imaš puno pitanja, vidiš, nije da samo ja idem i pitam ljude razna neka pitanja…Priznaj da ne znaš jesam li muško ili žensko, hajd priznaj!”
”Evo ti, ajde pojedi…”,  pružila mu je vrećicu sa sendvičem, prsti su joj bili crveni i upaljeni od kiše i hladnoće. ”Koliko imaš godina?”
”Ooo, sestro opet pitanja, vidiš koliko pitanja imaš”,  kesio se dečko, smijao glasom koji je jako mutirao, kao frula, dok je otvarao kesu sa sendvičem, kojeg je pomirisao prije nego što je zagrizao. ”Pitaju me jesam li muško ili žensko, zar se ne vidi sestro, da sam muško, gle, gle, pogledaj”, spustio je sendvič u krilo, zavrnuo rukav i napeo mišku. ”Pogledaj ti to, pa daa”, glas mu je postao dubok, mrve su mu frcale iz usta.
Djevojka je uzdahnula i okrenula glavu, nasmiješila se iza kratkih plavih pramenova.
”A tvoji gdje su? Starci? Jesi ti bajkerica neka ili škole završavaš?”
”Ti baš hoćeš da pričaš?”
”A sestro šta bi’ drugo radili? Mislim, mogu ja da šutim, al’ šteta je da šutimo, dosadno je…”
” Ja volim putovati, nisam bajkerica. Roditelji, ne znam gdje su. ”
” Ni tebe tvoji ne vole? Ni mene moji, nisu ni skontali da sam otišao, to jest ja mislim da nisu skontali da me nema’‘, glas mu se opet izvio u visoki, zabio je zube u sendvič.
”Vole me. Ali im se ne sviđam.”  Djevojka je izvadila bocu vode izz torbe i ispila pola.
” To si dobro rekla, aj baš si to dobro rekla, ne sviđam se ni ja svojim. Ma ne sviđam se nikome, al’ kontam da će vidjeti kad se sredim malo, svi će vidjeti, kontaš, nisam ja tako loš, i u školu sam išao godinu dana… A zašto tebe dira kad te pitaju jesi li muško ili žensko? Mene dira, sad ti rekoh, dira me pravo, ali ja njima pokažem ovo, ili viknem za njima, ja njih isto svašta pitam. Najviše volim da ih pitam “KO TI DADE VOZAČKU!”.  Ne znaju brate da voze, uvijek me umalo zgaze.”
”Ne smeta me, samo me nervira. To su ljudi kojma nije dobro, koji su ljuti i nesretni, dosadno im je i zbog toga su bijesni, pa onda ismijavaju druge ljude. ”
”Mnogo si ti pametna za bajkericu i za žensku, još plavku.” 
”Ajde šuti i jedi.”
Dečko se bezglasno nasmijao usta punih kruha, i uperio prstom u djevojku, rugajući se.
”Mene svašta pitaju, jesam li curica ili dječak, gdje mi je gazda, ko me ovdje doveo, mislim li ja tu spavat, od koga sam ukr’o ove cipele, i psuju mi mater cigansku. A babo mi je bio Cigan, mama ne znam šta je bila.”
”I šta im ti kažeš?”
”Ako ne kažem “ko ti dade vozačku”, ne kažem ništa ili ih pljunem.  Al kad kažem “ko ti dade vozačku”, osjećam se najbolje. Ljudi to kažu često.” 
”Reci im sljedeći put da su to tvoje privatne stvari. I nemoj više pitati ljude jesu li muško ili žensko. ”
”PRIVATNE STVARI, sestro, to zvuči k’o ozbiljne neke stvari, to ću da im kažem. I neću majke mi nikog pitat je li muško ili žensko, sjetiću se tebe i neću majke mi pitati…”
Djevojka je pokupila mokru jaknu, bocu vode i mokre papirnate maramice s pločnika, i nagurala u kesu u ruksaku.  Kiša je stala, tanki su potočići tekli cestom i dalje.
”Ja idem, čuvaj se mali, i ne daj na sebe.”
”Kunem se, ne dam na sebe, ajde čuvaj se i nemoj vozit bajk brzo da ne opizdiš u avtobus!”
”Neću.”
Predvečer, dugo nakon što je kiša stala, dječak je još uvijek sjedio tu. Stariji je gospodin oko sedam sati uvečer došao do novog crvenog Golfa, parkiranog na travi pored ulaza u prolaz.
”Šta je mala, šta gledaš?” 
”Ništa, čiko.” 
”Ko li je tebe mala ovdje doveo, za koga li ti prosiš… naprosite vi više nego što ja zaradim dnevnice.” 
”Ja sam muško, čiko. I to su moje PRIVATNE STVARI, i ne možete to da me pitate jer to nije pristojno, vi ste bijesni i dosadno vam je.” 
”Ma mrš, mater ti cigansku”, uzrujani je debeli gospodin, do krvi izbrijanog lica, ušao u svoj automobil, i uz dosta buke se odvezao, ostavljajući na travnjaku duboki trag guma.
Dječak je u sekundi skočio s pločnika, potrčao za autom i viknuo, glasom izvijajućim poput melodije na fruli: ”MA KO TI DADE VOZAČKU!?!”
Dijala Hasanbegović
Fotografija: Jim Marshall
Advertisements