Postoje životi koji bi, da su se dogodili, bili prava čuda. Međutim, nesreća nije u tome što se nisu dogodili, već u tome što su ljudi koji bi trebali da ih žive, živeli i bez njih. Jedna od takvih je i moja tetka Đoka Plažnjak, bivša radnica konfekcijske kuće „Kluz“ iz Beograda.

Jedinu njenu fotografiju u boji, video sam kasno, a do tada sam je već zamišljao s plavim očima i crnom kosom koja je svakako rasla ka gore. Njeno iskustvo kao i iskustvo bilo koga drugog, potpuno je nepotrebno, te bi priču o njoj ipak trebalo čuti s dozom skepse, kao kod branja pečurki.

 Levo rame, ono o koje je bila oslonjena dok je šila i spavala, bilo je malo spušteno u odnosu na desno.

Ubijte me, ukoliko bih vam mogao još nešto reći o njoj, a da upravo nisam. Možda bih dodao još i da je kratko bila daktilografkinja s najvećim brojem otkucaja u minuti u Upravnom sudu, ali da se ipak odlučila za mesto šivača teških materijala na kojem ipak, nije mogao da radi svako.

Tako je bilo sve dok jednom tokom običnog radnog dana, zašivajući crvenu postavu na teget kaput, nije zastala i rekla svojoj šefici koja je tada stajala do nje: „Ovakav sam kaput već šila.“

Istog momenta tetka Đokina šefica je potrčala do svoje kancelarije, otvorila rolo-ormar u kojem su bili stari katalozi kolekcija garderobe i počela mahnito da ih lista.

O tome koliki je šok za nju bilo to što je kaput koje su upravo šile njene radnice bio isti kao kaput „Firenzza” iz kolekcije jesen/zima ’65. godine, svedoči njena bleda koža koja je čitavim spratom ostavljala smrad svežeg perja.

Trebalo je ćutati, stvar zataškati bar na nekoliko meseci, te je zato tetka Đoki ponuđen produženi godišnji odmor u vili u Makarskoj.

„Moji rođaci će vas smestiti, sve će biti u najboljem redu”, govorila joj je šefica.

Tetka je ukus mora zamišljala kao ukus posoljenog krastavca, a o moru je znala još i to da morska voda peče, jer čovek uvek ima neku ranu na koži.

Uprkos avgustu, voz na relaciji Beograd – Zagreb bio je poluprazan, ali je to nije začudilo, jer je prvi put putovala vozom.

„Iako nikad nisam videla more, prepoznaću ga. Tako ću prepoznati i stanicu na koju bi trebalo da  siđem i ljude koje će me sačekati i prevesti”, pomislila je.

Drugog dana odmora tetka je izvadila garderobu iz drvenog kofera i raširila je po onim stolicama koje nisu odgovarale njenom telu. Haljinu, jednu od njenih mnogih isto krojenih, namirisila je parfemom koji je zbog posebnosti bugarskih ruža svoju konačnu notu dobijao tek dan nakon upotrebe. U toj haljini, već narednog jutra, tetka Đoka sedi na steni i gleda u crno dno mora, kada joj prilazi jedan prosedi turista u bordo spido gaćama.

„Morski ježevi ili na latinskom echinoidea”, obrati joj se. „Kod nekih je radijalna simetrija tela narušena, te nastavljaju da žive srcoliki.”

Tetka je prebacila jednu nogu preko druge, polako podigla levo rame i rekla: „O moru znam tek toliko da nema ukus posoljenih krastavaca i da morska voda ne peče, iako svaki čovek na koži ima bar jednu ranu.”

„Dovoljno znate”, odgovori joj i sede pored nje. „Sada bih dodao i da more ima miris vaših očiju.”

Tetka Đoka je raširila noge i telo joj smekša kao posle grča. Levo rame joj pade kao zvezda.

Kako o danima koji slede ne znam gotovo ništa, mogu samo da pretpostavim da je na večeri dok su jeli pečene rakove tetka opekla jezik, da joj je u iznajmljenom čamcu bilo muka i da je sklanjajući se od kiše izgubila mindjušu za levo uvo.

Moji roditelji su je poslednji put videli na pomenutoj fotografiji koju nam je poslala pre više od deset godina. Na njoj ona stoji pored čoveka u teget kaputu sa crvenom postavom, smeje se i govori mu da je oduvek trebalo da živi kao morski jež.

Slobodan Kalinović

Fotografija: Tarmo Tali