– Krute nedo šta je ovo, jel to muško il žensko? – upita glasno Mira muža svog upirući prstom u drag queen.

-To ti je muško, reko mi Igor da oni to zovu trandža – odgovara Nikola nadglasavajući trešteću pop muziku – i daj ženo spusti tu ruku, nismo u zoološkom, a i to su sve prijatelji od našeg sina.

– Jebo zoološki, spram ovog ovdje. Pa gdje nađe tu haljinu bogtemazo?! Pa ni Lepa Brena nije nosla take dopičnjake. Jadna li mu majka. Aj sretna li sam što se ova naša nesreća bar ne oblači u žensko. Ne oblači se jel aaa?

– Ma ne oblači se ženska glavo, a i da se oblači šta to ima veze s tobom? Ne živi s nama, pa da ti po kući šeta u haljinama. Ajd pusti me na miru da popijem pivo.

Stoji tako Mira u gej klubu i misli si: „Ma nek sam ja Bosanka, staromodna, neobrazovana seljanka, al ovo nije normalno da jebe rak raka.  Aj bolan nekak sam se pomirla sa tim šta je ono sin mi jedini uf peder, al da još nosi haljine, e bome bi ga zadavla vlastitim rukama. Ja sam ga rodla, ja b ga i odrobijala. A možd da si popijem još koju rakijicu“.

Prebirući po mislima stupa pozamašna Mira kroz rasplesanu gomilu. Na putu do pića.

– Alo curka, može rakijica medica, dupla? – naslonjena na šank viče konobarici.

Čuvši narudžbu okrenu se dugokosa konobarica licem prema Miri.

– U pičku maternu, što me uplaši. A i ti si ona trandža, jebo te led. Nemoj da se ljutiš.

Smijući se crno namazanim usnama sipa joj piće konobarica Trandža.

– Šampanjac je gratis, a medicom častim, ako mi kažete što tako lijepa dama radi ovdje?

-Ma luda sam ti ja što pristade doć ovdje. A moram ti ja slušat Nikolu svog, jebla ga ja. Jesam došla na sinovu prvu izložbu, jesam. Jesam li mu rekla kak su mu lijepe slike, jesam. Jesam išla sa onim njegovim pederima i lezbačama u restoran, jest ona biljna vege nešto sranja, jesam. E vala mogla sam reć da neću ić na taj tu parti, pa makar bio i mom sinu u čast. Al ovaj moj popio pa navalio, oće i oće, et mu li ga sad, nek pleše sa onom trandžom. Dabogda ga uhvatio za onu stvar. A jel ti lijep moj kostim? Imam ti u Brodu super krojačicu, ak ti zatreba.  Sašla mi ga posebno za ovu priliku. Ne ide majka svaki dan sinu na prvu izložbu. Znaš bili su ti i novinari, pa sam se naslikavala. I aj fala ti na rakijici. A jel mogu ja tebe neš pitat, al nemoj zamjert?

– Naravno draga – odgovara bariton.

– A zašto se ti oblačiš u žensko?

– Zato što to volim, osjećam se damom kao ti –  namigne joj konobarica Trandža i damski joj mahne velikom rukom, odlazeći uslužiti druge. Ne želeći ih, dođoše joj misli o svim onim batinama kojima je platila cijenu živeći ženu u sebi.

„A fina neka cura dečko, šta li je već, častila me, baš lijepo“ – pomisli Mira odlazeći do društva na podiju.

– A vid ovog, znam ga s televizije, šta je i on peder? – pita Mira rasplesanog Nikolu.

– Ajde stara opusti se i pleši, šta te briga, vidi kako Agostina mješa.

– I ja b tak mješala da sam popla sedam rakija i litru vina i tko zna šta još prije večere – odbrusi mu istim tonom kao što je i pijanom ocu dok je kandžijom ubijao boga u njoj i sestrama i majci.

Često je Trivo odlazio u podrum, sa drvenim bačvama ispunjenima rakijom, ispečenom od šljiva koje su one skupljale. Iako mu je žena Stana vječno skrivala šlauf, nekako je uvijek iznašao novi kojim bi usisavao rakiju. I tako nasisan, vilama je podbadao konja, od kokoški pravio invalide slomljenih nogu i krila, a one tako bangaljave i dalje su revno nosile jaja. Ponekad ga je sila nečista napuštala prije nego što uđe u kuću. Ponekad.

– Opet ljudima brojiš kolko su popili, a jesi luda, bolje i ti popij još nekaj, možda i tebe zbari neka lezba ko Agostinu. Nisi ni ti za bacit – pljesne je lagano Nikola po dupetu.

– A vid ju stvarno, stara krava se žvaljaka sa ohoho mlađom, fuj, o Bože kakve pijane šljunčare, uf uf uf – kaže Mira klimajući glavom lijevo desno.

-Samo za Igora, puno uspjeha ti želi Rade uz pjesmu „Pusti me da raskinem s njom“ – izgovara D.J. na razglas.

Na to se Mira odjednom oturi po podiju. Počela bacati ruke po zraku i cupkati. Pjeva iz sveg glasa. Znoj probija.

Nakon brzog ritma pusti D.J. tihu laganicu, a Miri i Nikoli priđe nasmijani Rade.

– Stvarno imate divnog sina.

– A odakle se vi ono znate? – na to će Nikola.

Rade, znajući kako oni ne znaju za sinovu bolničku epizodu, u trenu slaže.

– Ja sam vam radio ko domar na akademiji, pa sam znao često i pozirat im, i tako smo se svi i sprijateljili. A i vaš sin je podučavo mog sina slikat.

– A vidla sam ja odma da si ti neki naš čoek – kaže lagano nacugana i oznojena Mira – i ja sam ti čistačica u školi, a iz Brčkog sam inače, a ti?

– Ma nemoj reć, pa i ja isto. A u to ime ajmo popit si po jednu – odgovara Rade.

Odlučuju se separirati u mirniji dio kluba. Nazdravljajući gledaju Igora i Dražena kako plešu.

– A znaš li ti ovog novog Igorovog dečka Dražena? – priupita Nikola Radu.

– A znam, znam, isto jako dobar dečko, pisac – odgovara Rade.

– A jadna ne bila, slikar i pisac, pa ko danas još kupuje knjige i slike, joj Nikola morat ćemo ih još mi kruhom hranit – ubacuje se Mira – a što ne nađe nekog bogatog advokata il doktora, pa da budem ponosna. Već kad mi unuke neće dat. A šta je tu je. A vidi onu trojcu šta se žvale i pipkare. Ooo ko tu koga?! Ju ju, kukulele! Ja b to sve na njivu poslala, kopat. Tog nije bilo za vrijeme Tite.

– Ajmo se svi slikati za uspomenu i dugo sjećanje! – razdragano će Igor, posloži ih i izvadi mobitel.

Ptičica. Osmijeh. Klik.

– Joj nemoj samo da na fejs stavljaš, da me ne b vidio neko od rodbine sa ovima tu, pa da od sramote u zemlju propanem –  zabrinuto će Mira.

– Ništa se ne brini mama i samo uživaj – reče Igor.

– A vala svašta sam vidjela danas i bogami mi dosta, smorita sam,  ja b kući spavat – izjavi Mira i brzinski uhvati Nikolu za ruku, pozdravi društvo i brifta vanka.

Igor im je pozvao taxi, dao ključeve od stana i vratio se u klub. Za vrijeme vožnje gledala je Mira kroz prozor i razmišljala kako oni samo plešu i zabavljaju se i nikoga ne diraju, pa sad jel su muško il žensko il bogznašta, koga briga. Veseli su i nasmijani i niko se nije ni potuko nit išta ružnoga. Jedino im čistačica baš i nije neka pedantna, mogla b ona to puno bolje očistit i izribat, pogotovo WC. A lijep je ovaj Zagreb, i velik, svašta u njemu. A ipak je meni najljepše u mojoj kući. S mojim cvijećem. Joooj da mi kolegce znaju gdje sam bila. Joooj.

Hahaha. Ajd Miro spavat. Laku noć!

 

Dražen Kujundžić rođen je 1978. godine u Slavonskom Brodu. Završio je gimnaziju i otišao u Rijeku studirati. Apsolvent prava. Kraće vrijeme živio je u Stuttgartu, Beču i po Francuskoj, gdje je boravio i na organskoj koloniji ECOlonie. Duže vrijeme živio je u Osijeku, radeći za korporacije. Trenutno živi u Zagrebu, gdje je pohađao radionicu kreativnog pisanja proze, u Booksi, kod Zorana Ferića i poezije kod Dorte Jagić.  Jaše konje, crta, slika i piše. Objavljivao poeziju i kratke priče u raznim časopisima, zbirkama i na portalima, uključujući Zarez i booksa.hr. Kontakt drazenmaat@gmail.com

Fotografija: Roxanne Tamayo