Rasim je kucao na vrata svoga komšije Asima već skoro deset minuta. Bio je uporan. Pretpostavljao je da spava, tek je deset ujutro, a on je… pa eto. On je – on. Ovisnik. Probisvijet.

No, Rasim ne odustaje. Promrzao, samo u gornjem dijelu pidžame i farmerkama, usred januara, Rasim lupa sleđenim zglobovima prstiju na Asimova vrata.

Asim je bio jedini komšija s kojim Rasim nije imao nikakve odnose, a stanovali su vrata do vrata.

Bilo mu je, zato, neugodno jutros. Nikad ga ne bi pozdravio kad bi ga sreo na hodniku, barem ne kako treba. Nešto bi promrmljao sebi u bradu i pribijao se uza zid kao da prolazi kraj nekog opasnog ili naoružanog.  Kad malo bolje razmisli, tako je prolazio i kraj njegovih vrata, svako jutro: brzo, oprezno, kao kraj nečeg opasnog.

Asim je uvijek imao spušten pogled, kosu boje sijena zataknutu za uši, uvinutu na krajevima u blage lokne, ponekad bi digao pogled, tužan i plav kao nebo poslije katastrofe. Da, pomislio je Rasim, evo me kucam na vrata Kurtu Cobainu da ga pitam je li našao moju kovertu s novcem i je li novac potrošio na heroin. Kokain. Krek. Šta znam, na šta se navukao. Na nešto što je Rasim prezirao. Rasim je cijenio život, cijenio ono što je uspio, položiti prijemni, studirati, preboljeti majčinu smrt, nastaviti dalje uprkos svim tegobama, putovati svako jutro s kraja grada na fakultet, težak fakultet. Jednog dana bit će doktor. Jednog dana, kad Asima vjerovatno više ne bude.

Dakle, to je jutro nazvao Rasimov otac i rekao kako nije imao vremena popeti se gore, kako je novac za stanarinu ubacio u sandučić na kojem je pisalo Rasimovo ime, i otišao na posao. Nema veze, tata, nisi imao vremena, u redu je. Rasim je našao prazan sandučić s natpisom R. Kadić. Odmah do njegovog, bio je drugi sandučić, vratanaca pomalo iskrivljenih. A. Kadrić, pisalo je. I unutra je vidio, jasno je vidio, razmičući uska  vratanca: plavi koverat! Odmah je znao da je otac pogriješio, odmah mu je sve bilo jasno, ali ipak mu je trebalo pola sata da se odluči pokucati na Asimova vrata. I evo ga sad.

Vrata se otključavaju. Lanac ostaje zakačen. Jedno plavo oko proviruje kroz otvor, Rasim vidi i obrise ramena u plavom frotirnom ogrtaču.

”Hej, ja sam”, rekao je Rasim, cvokočući zubima, i čuo je vlastiti glas kako mu odzvanja u glavi. “Hej, ja sam!”. Kao da zove na telefon. Kao da je lanac od brave između njih telefonska žica.

”I ja sam”, odgovorilo mu je oko i rame dubokim, promuklim glasom.

Rasim se smeteno nasmijao.

”Htio sam reći, evo mene….”

”Da”.Asim je malo više otvorio vrata ”Evo, i mene.”

Odjednom, Rasimu više nije bilo hladno. Vrelina mu je udarila u obraze, stid mu je spasio udove od hladnoće, no iznenadni talas topline mu je, sasvim neplanirano, i sasvim neočekivano, zagolicao oči i one su zasuziile. Nekakvim čudnim, ljutim i malim suzama. Tako ih je zamišljao, kad bi potekle, bile bi sitne kao rižina zrna. Takvim je suzama uvijek plakao. Onda kad je umrla mama. Onda kad se tata oženio i kad se uselila njegova nova žena.

”Slušaj, mislim da je… neko greškom ubacio koverat za mene u tvoj sandučić. Mislim, poštar je greškom ubacio kovertu u tvoj sandučić. U njoj je nešto jako, jako važno za mene… U njoj…”

Asim je malo sačekao, zatvorio vrata, smaknuo lanac, i ponovo ih otvorio. Rasimu je to trajalo beskrajno dugo. Sad je Asim stajao pred njim, u plavom frotirnom ogrtaču i izblijedjelim farmerkama, go do pasa. Maknuo je kosu s lica za uši i polako osmotrio Rasima, namjerno dugo i pažljivo, dok je ovaj pokušavao suspregnuti suze, nekakve proklete suze koje su navrle odjednom, niodakle.

”Dobro”, rekao je Asim. ”Idemo do mog sandučića.”

Izišao je iz stana, bos, Rasim se protresao kad je vidio njegova gola stopala, išao je za njim kao zatvorenik za stražarom, s rukama u džepovima, opet cvokočući.

Asim je izvadio ključ i otključao sandučić, vadeći iz njega plavu kovertu, i držeći ju među prstima, okrenuo se Rasimu, koji je krenuo da je uzme. Naglo je povukao kovertu prema sebi, a Rasim je zadrhtao.

”Ne, ovako, čekaj”, Asim se nasmiješio kutom usana, Rasim je totalno vidio zašto su ga cure voljele iako je bio propalitet. I zašto su ga voljeli psi. I sve te besmislene misli prošle su Rasimu kroz glavu.

”Reci prvo, ovako: “Dobro jutro, Asime. Kako si? Došao sam da te zamolim da otključaš svoj sandučić, jer je u njemu greškom završila koverta za mene.”

Rasim ga je neko vrijeme netremice gledao. Nije bilo ničeg nasilnog u njegovoj pozi. Smiješio se. Držao je koverat uz prsa, sandučić je stajao otvoren. Rasim je pogledao u njegova bosa stopala, zatim u svoja, u papučama. Sjetio se kako je bos trčao preko vrta i pobjegao za garažu ono jutro kad je mama umrla i kako su mu suze kapile na promrzla stopala, i kako je komšinica došla i dala mu papuče.

”Dobro jutro, Asime.

Dobro jutro.

Kako si?

Bio sam i bolje, nije loše.

Došao sam da te zamolim da mi daš kovertu koja je greškom završila u tvome sandučiću.

Nema problema”. Asim je pružio kovertu i zaključao sandučić. Skupa su se ćutke popeli natrag na svoj treći sprat. Rasim je, sav od zaleđenog znoja, otključao vrata svoga stana. U hodniku je, prislonjena na zid, stajala gitara.

”Sviraš?” upitao je Asim, iznenada, tako da se Rasim trgnuo i umalo mu nije nesretni koverat ispao iz ruku.

”Da. Da, sviram. Hoćeš… hoćeš da popijemo, ovaj, kafu?” Rasim se nasmiješio i osjetio je kao da mu se cijelo lice naglo odmrzlo, kao da je popustio neki pradavni grč za koji nije ni znao da postoji, kao da se to jutro, hladno, januarsko, nešto u njemu odmrzlo i osjetio je olakšanje.

”Može”, rekao je Asim. ”Samo da obučem papuče.”

 

Dijala Hasanbegović

Freelance novinarka, književna kritičarka i pjesnikinja. Živi i radi u Sarajevu, gdje je i završila Komparativnu književnost.

Fotografija: Rcarbaugh  https://www.see.me/profile/rcarbaugh/post/3602028?tab=image

Preuzeto s http://diskriminacija.ba/kolumne/koverta

Oglasi